Dve metode koje se obično koriste za bušenje bunara su rotaciono i udarno bušenje.
Udarno bušenje u suštini uključuje čekić za bušenje na dnu bušaćih cevi. Oslanja se na tri elementa za bušenje bušotina: opterećenje čekića (težina), rotaciju i komprimovani vazduh. Ovi aktivni elementi kombinuju se da bi bili efikasni u drobljenju stena. Udarnu snagu obezbeđuje komprimovani vazduh koji pokreće klip unutar čekića.
Čekić za udarno bušenje ima pneumatski pogon, sa komprimovanim vazduhom koji ga pokreće napred do udara i loma stene. Komprimovani vazduh takođe putuje kroz bušaće cevi u bušotinu, a nabušeni materijal se iznosi vazduhom iz bušotine između zida bušotine i bušaćeg pribora.
Bez obzira koji se metod bušenja koristi, gornji deo bunara je obično obložen čeličnim ili plastičnim kolonama bunara.
Prečnik izbušene bušotine je obično za inč ili dva širi od prečnika kolone. Prostor između zida bušotine i kolone mora biti popunjen kako bi se sprečila mogućnost da zagađena površinska voda migrira prema dole duž spoljašnje strane kolone gde bi mogla da kontaminira vodonosni sloj.